„Tokom naših života, zadivljeni smo dostignućima biologa koji uspevaju da pod mikroskopom vide sve sitnije i sitnije stvari i astronomima koji uspevaju da vide svemir sve dalje i dalje kroz mračno noćno nebo, kroz prostor i vreme. Ali najveća misterija nije ni ono najsitnije, a ni ono najdalje: najveća misterija smo mi sami, izbliza. Da li bismo mogli da se setimo sami sebe, i kada bismo mogli – da li bismo se prepoznali? Šta bismo imali da poručimo sami sebi? Da li bismo mogli da naučimo nešto o nama samima? Šta bismo stvarno voleli da vidimo kada bismo mogli da stanemo preko puta sebe i pogledamo se?“
